Primena Zakona o fiskalizaciji ("Sl. glasnik RS", br. 153/2020 i 96/2021) odložena je do 30. aprila 2022. godine. To znači da obveznici fiskalizacije moraju najkasnije od 1. maja da evidentiraju promet na malo preko elektronskog fiskalnog uređaja.

Obaveza evidentiranja uključuje i primljene avanse za budući promet na malo, tako da će preduzeća morati da izdaju fiskalne račune i za usluge koje će tek biti pružene, nezavisno od perioda u budućnosti kada će biti prodat proizvod ili pružena određena usluga.

Avansni račun predstavlja pravno-računovodstvenu kategoriju i dokument definisan Zakonom o porezu na dodatu vrednost ("Sl. glasnik RS", br. 84/2004, 86/2004 - ispr., 61/2005, 61/2007, 93/2012, 108/2013, 6/2014 - usklađeni din. izn., 68/2014 - dr. zakon, 142/2014, 5/2015 - usklađeni din. izn., 83/2015, 5/2016 - usklađeni din. izn., 108/2016, 7/2017 - usklađeni din. izn., 113/2017, 13/2018 - usklađeni din. izn., 30/2018, 4/2019 - usklađeni din. izn., 72/2019, 8/2020 - usklađeni din. izn. i 153/2020).

Izdaje ga firma koja je obveznik PDV-a, za uplatu koju je primila u toku poreskog perioda u kome se obračunava PDV (mesečno ili tromesečno). Avansni račun se izdaje za određeno dobro ili uslugu ukoliko do kraja poreskog perioda nije isporučena roba, odnosno nije izvršena usluga, tj. u situacijama kada nije izvršen promet dobara i usluga po osnovu kojeg je primljena uplata.

U avansnom računu se iskazuje PDV koji je sadržan u ovoj vrsti uplate. Primalac avansne uplate je u obavezi da u svojim poslovnim knjigama evidentira izdati avansni račun. Sa druge strane davalac avansa sam odlučuje da li će račun knjižiti u poreskom periodu na koji se odnosi ili će PDV prikazati u periodu kada promet bude izvršen, odnosno nakon izdatog konačnog računa.

“Drugim rečima, avansni račun je veoma bitan dokument u smislu evidentiranja i plaćanja PDV-a. Privredni subjekti koji nisu PDV obveznici nemaju obavezu izdavanja avansnih računa”, kaže direktor knjigovodstvene agencije “Došen” Miloš Došen.

Kada je reč o predračunu, to je neobavezujući dokument koji se na neki način može smatrati instrukcijom za plaćanje.

Iako neobavezujući, on najčešće ima formu samog računa i sadrži instrukcije za plaćanje (broj računa), kao i detaljan opis proizvoda ili usluge, kao i posla koji je ugovoren.

“Može se reći da je ponuda dokument na osnovu koga će klijent odlučiti da li će raditi sa predlagačem ponude, a ako odluči da hoće onda će ponuđač izdati predračun koji će sadržati cenu tog posla i uputstvo za uplatu, odnosno broj računa i najčešće uslove plaćanja kao što je, na primer, visina avansa i slično, mada sve to može biti definisano i ponudom”, kaže Došen.

S obzirom na to da najčešće liči na račun (fakturu), ključno za razumevanje predračuna je da on nije knjigovodstveni dokument, niti stvara bilo kakve obaveze između strana.

“Takođe je prirodno da neko pošalje predračun tek kada je klijent to zatražio, odnosno kada je zainteresovan da po predračunu i plati”, objašnjava Miloš Došen.